Gojaznost nije samo estetski izazov, već hronična, progresivna i sistemska bolest koja utiče na svaki organski sistem. Ona se ne razvija iznenada i ne svodi se samo na višak kilograma. Gojaznost narušava funkcionisanje čitavog organizma – utiče na metabolizam  i hormonski status, kardiovaskularni i respiratorni sistem, jetru i digestivni trakt, reproduktivno zdravlje, mišićno-koštani sistem, kao i na mentalno zdravlje i kvalitet života. Najčešće komplikacije gojaznosti su povišen krvni pritisak, šećerna bolest, povećane masnoće u krvi, masna jetra, bolesti srca i krvnih sudova, apneja (prestanak disanja) u snu, hormonski poremećaji, problemi sa plodnošću i degenerativne bolesti zglobova. Istovremeno, gojaznost može pogoršati svaku prethodno postojeću bolest. Zbog svega toga, gojaznost je medicinski definisana kao bolest, a ne kao prolazno stanje ili posledica životnog stila.

U savremenoj medicini gojaznost se posmatra kao kompleksan poremećaj koji nastaje kombinacijom genetskih predispozicija, neuroendokrinih mehanizama, metaboličkih faktora i uticaja okoline. Takav pristup omogućava da se lečenje ne zasniva na volji i disciplini, već na razumevanju bioloških procesa i primeni terapija koje ciljaju uzroke, a ne samo posledice. Zato je savremeni model lečenja dugoročan, individualan i multidisciplinaran, i obuhvata promene životnog stila, farmakoterapiju i, kod odabranih pacijenata, metaboličku hirurgiju. Brigu o osobi sa gojaznošću treba da vodi multidisciplinarni tim koji uključuje endokrinologa, kliničkog nutricionistu, psihologa ili psihoterapeuta, stručnjaka za fizičku aktivnost i, po potrebi, druge specijaliste poput kardiologa, gastroenterologa, ginekologa ili barijatrijskog hirurga. Takav tim omogućava da se razvije realan, održiv i personalizovan plan lečenja.

Ishrana i fizička aktivnost su osnovni stubovi terapije gojaznosti, ali naučni dokazi pokazuju da se većina ljudi, uprkos velikom trudu, suočava sa istim izazovom: telo se biološki brani od gubitka kilograma. Tokom mršavljenja, organizam aktivira zaštitne mehanizme – usporava se metabolizam, pojačava se osećaj gladi i povećava se želja za hranom. To nije odraz slabe volje, već evolutivni mehanizam preživljavanja čija je svrha da sačuva energiju i spreči gladovanje. Zbog toga se kilogrami često vraćaju čim se dijeta prekine ili kada se životne okolnosti promene. Ovaj biološki odgovor objašnjava zašto dugoročni rezultati retko zavise samo od volje, već zahtevaju stručnu podršku i individualizovan pristup.

Farmakološko lečenje gojaznosti poslednjih godina doživelo je veliki napredak. Farmakoterapija ima važnu ulogu kod pacijenata kod kojih promene životnog stila ne dovode do adekvatnog i održivog smanjenja telesne mase. Lekovi ne zamenjuju zdravu ishranu i fizičku aktivnost, ali pomažu da se prevaziđu biološke prepreke koje otežavaju dugoročno održavanje niže telesne mase. Medicinski kriterijumi za uvođenje farmakoterapije zasnivaju se na vrednosti indeksa telesne mase (Engl. body mass indeks-BMI) i prisustvu bolesti povezanih sa gojaznošću. Terapija lekovima preporučuje se kod osoba sa BMI ≥30 kg/m², kao i kod osoba sa BMI ≥27 kg/m² koji imaju bolesti povezane sa gojaznošću kao što su šećerna bolest, hipertenzija, povećane masnoće u krvi, apneja u snu ili masna jetra.

Poslednja decenija donela je značajan iskorak u farmakoterapiji gojaznosti. Agonisti receptora za glukagonu sličan peptid‑1 (GLP‑1) predstavljaju prekretnicu u lečenju gojaznosti jer pojačavaju prirodne signale sitosti, usporavaju pražnjenje želuca i pomažu organizmu da stabilizuje telesnu masu bez intenzivnog osećaja gladi. Oni ublažavaju biološke odbrane koje telo aktivira nakon mršavljenja, pa je održavanje postignutih rezultata znatno lakše.

Cilj farmakoterapije gojaznosti nije samo smanjenje telesne mase, već pre svega smanjenje rizika od bolesti i komplikacija koje gojaznost nosi sa sobom, kao i poboljšanje ukupnog kvaliteta života. Gojaznost se ne „leči jednom zauvek“ – ona je hronično oboljenje koje zahteva dugoročno praćenje i kontinuirano lečenje, slično hipertenziji ili šećernoj bolesti. Pravovremeno uvođenje terapije zato nije samo pitanje estetike, već način da se utiče na tok bolesti, spreči njeno napredovanje i smanji opterećenje na čitav organizam.

Literatura:

1. Celletti F, Farrar J, De Regil L. World Health Organization Guideline on the Use and Indications of Glucagon-Like Peptide-1 Therapies for the Treatment of Obesity in Adults. JAMA. 2026;335(5):434-438.
2. Nadolsky K, Garvey WT, Agarwal M et al. American Association of Clinical Endocrinology Consensus Statement: Algorithm for the Evaluation and Treatment of Adults with Obesity/Adiposity-Based Chronic Disease – 2025 Update. Endocr Pract. 2025;31(11):1351-1394
3. Rubino F, Cummings DE, Eckel RH, et al. Definition and diagnostic criteria of clinical obesity. Lancet Diabetes Endocrinol. 2025;13(3):221-262
4. Mulvihill C, Parretti HM, Aswani N. Overweight and obesity management: summary of updated NICE guidance. BMJ. 2025;391:r2286
5. Blüher M. Obesity: global epidemiology and pathogenesis. Nat Rev Endocrinol. 2019;15(5):288-298